Znate one devojke kojima sve ispada, sapliću se o sopstvena stopala, kažu najgluplju stvar u pogrešnom trenutku, uvek izgledaju kao da im nije mesto u većoj grupi ljudi, odeća im se zarozava bez vidnog razloga, šminka razmazuje, kosa nikada ne stoji kako treba....
Ta sam!
Jednom sam otvorila usta da odgovorim na pitanje u sred poslovnog sastanka i umesto plana za dizajn haljine za bitnu promociju izleteo je gromoglasan podrig.
Jednom drugom prilikom sam se saplela o sopstveno stopalo i pala pravo na facu ispred gotovo celog fakulteta.
Slučajno sam poslala poruku dečku umesto kevi o svom ginekološkom pregledu, upala u šaht, udarila u banderu i slomila nos, sedela u basu pola sata balaveći nakon zubara, pevala u javnosti da ublažim tenziju prilikom svađe dobrih prijatelja, nepoznatoj ženi na ulici izjavila da sam princeza, istresla unutrašnjost burtosa u krilo.....
O redovnim eksplodirajućim kokakolama, padovima u štiklama, neprikladnim izjavama, udaranjem vratima, promašivanju stolica, mačkama i generalno bizarnom ponašanju neću ni da počinjem.
Dok sam bila mlađa ovaj deo moje ličnosti mi je jako smetao, nije postojalo ništa, ama baš ništa što nisam pokušala da uradim ne bih li bila "normalna ". Savetovanja, psiholog, knjige za samopomoć i naravno internet.
Šta god da sam radila nije mi uspevalo da budem jedna od onih cool devojaka koje uvek izgledaju super bez puno truda, vise sa najpoularnijom ekipom, jure ih fotografi po žurkama i svi se generalno sapliću oko njih ili makar neka normalna, bezlična, obična devojka kojoj se ništa ne događa i niko je nikad ne zapamti.
I onda sam jedno veče sedela sa drugaricama, spremale smo se za izlazak i naravno ja ispustim čašu crnog vina na sebe i raspanem se. Toliko mi se smučilo da sam uvek ja ta koja izgleda raspalo, ponaša se čudno i nema socijalnu inteligenciju i nikakvu koordinaciju. To veče sam otišla kući, nisam izašla nigde mesec dana i generalno sam se valjala u samosažaljenju. Zašto ja i zašto ne mogu da promenim svoju ličnost ili makar da je sakrijem...
Dok sam se valjala po kauču žderući čajnu kobasicu i gumene bombone (da zajedno ) osećajući se generalno jadno došla je moja tetka, inače najluđa osoba u inače ćaknutoj porodici i odlučila da podeli svoju mudrost samnom. Zapravo, mlatnula me je kuhinjskom krpom po glavi i rekla : "Šta kukaš, bar ti je život zabavan! Kad svi misle da si lud možeš da sediš u dvorištu u bazenčetu punom džema noseći balsku haljinu i kaubojski šešir i svi će smatrati da je to ok, zato što si lud " i dramatično odmarširala.
Nakon inicijalne zbunjenosti i zamišljanja sebe u dotičnom setingu shvatila sam šta je moja luda tetka mislila.
Ja sam čudak, biti čudak je deo mene i definitivno ima svoje dobre strane.
Mogu da budem ja koliko god želim, nosim šta želim, radim šta želim, padam i blamiram se do prekosutra, iz mog čudaštva potiče moja kreativnost i umesto da trošim toliko svoje kreativne energije pokušavajući da budem neko drugi, mogu da je trošim na mene.
Kada svi misle da si lud, onda si zaista slobodan.
Za sve devojke koje jedu čudne kombinacije hrane, imaju koordinaciju pijane kokoške, pričaju sa svojim ljubimcima u visokim tonovima, pevaju i đuskaju na ulici, kupuju i nose odeću po principu jeeeeej, žvaću olovke iako su uveliko prevalile srednju školu, imaju ludu maštu u kojoj žive vilenjaci, jednorozi, superheroji i vanzemaljci, kojima je čista seća plastična narukvica i koje vole svim srcem, mi smo princeze, princeze svog sopstvenog čudnog kraljevstva. Tijaru na glavu, čizme na noge, magični mač u ruke i pravo u zalazak roze, cirkonastog sunca :*
Pronasla sam se skroz :)
ReplyDelete